15.02.2014

ODGOVORI CCI-JA NA PITANJA NOVINARA TALIJANSKIH DNEVNIH NOVINA „PAGINA 99“

1. Demonstranti kažu da su političari korumpirani i da nisu zainteresovani za rješavanje problema građana, te su orijentisani za rad u politici da bi zaradili novac. Da li ovo mišljenje dijeli civilno društvo?

Uglavnom da, iako civilno društvo ne smijemo smatrati homogenom cjelinom s jedinstvenim stavom. Ali, da, u javnosti preovladava mišljenje – što pokazuju i neka istraživanja javnog mnjenja - da su najgori dio ovoga društva političke stranke i njihovi uskogrudi eksponenti u vlasti, koji su mislili da beskonačno dugo, zahvaljući javnom novcu i sofisticiranim oblicima nasilja mogu potkupljivati medije i akademsku zajednicu,eliminisati svoje kritičare i minimalnim socjalnim davanjima kupovati socijalni mir. Međutim, ta je epoha upravo okončana. Niti više ima javnog novca za ove namjene, niti je politička svijest na tako niskom nivou kao prije 5 ili 10 godna. Protesti su izraz nezadovoljstva akulumiranog tokom decenija. To je "vrisak" obespravljenih građana, radnika, žrtvi i taoca političke elite u Bosni i Hercegovini, protiv siromaštva, nezaposlenosti, korupcije, te nerada i nesposobnosti vlasti i pljačke, uništavanja i obespravljivanja, u njenoj organizaciji.

2. Da li CCI smatra da bi ovi protesti mogli dovesti do velikog buđenja civilnog društva, do procesa uključivanja želja građana u političke agende?

Sve opcije su otvorene. I dalji razvoj događaja u budućnosti zavisiće u mnogome od reakcije političkog establišmenta i „međunarodne zajednice“. Ako političari nastave sa uskogrudom egoističnom politikom i zanemarivanjem interesa građana ili čak krenu u proces ponovne proizvodnje nacionalističkih strasti i izazivanja incidenata (a najave takvih pokušaja već su vidljive), s jedinim ciljem da se po svaku cijenu održe na vlasti, i ako „međunarodna zajednica“ nastavi s ulogom nezainteresovanog posmatrača, epilog može biti stravičan. S druge strane, ukoliko politički establišment - sam ili pod pritiskom izvana - konačno pokaže potrebnu odgovornost i počne raditi svoj posao, odnosno ukoliko vlast prestane biti sama sebi svrha i postane servis u službi građana, tad možemo govoriti o stvarnom prostoru za razvoj i uticaj civilnog društva. Jer vanredne situacije mogu otvoriti određene mogućnosti i dati priliku određenim grupama ali stvarno civilno društvo razvija se u miru, demokratiji i toleranciji.

3. Da li su protesti spontani ili ih je neko planirao iza scene?

Da će se ovako nešto desiti, upozoravali su i domaći i strani analitičari, već odavno. Da će, dakle, to ratnom traumom izazvano trpljenje do krajnjih granica (s čuvenom mantrom „Samo nek se ne puca“), koje su političari beskrupulozno i bešćutno iskorištavali, u jednom trenutku naprosto eksplodirati.

I ono što je svima bilo nejasno je, zapravo: Zašto se to ne događa? Otkud tolika strpljivost poniženih, obespravljenih, ljudi koje je korumpirana pljačkaška politika, dovela u ekstremno siromaštvo, ljudi kojima se njihovi političari smiju u lice ili ih najvulgarnije vrijeđaju i lažu, ljudi kojima njihovi političari ne dozvoljavaju da se kreću prema Evropi, uskraćuju im elementarna ljudska prava, oduzimaju im čak i nadu ili im ne dozvoljavaju da dođu do stotina miliona eura bezpovratne pomoći Evropske unije?

Dakle, svako dovođenje u pitanje spontanosti ovih protesta je apsurdno. Jer, da je neko „iza scene“ mogao da ih planira i pokrene, pokrenuo bi ih davno. Desetine, ako ne i stotine, protesta koje su dosad organizovale nvo ili neformalne grupe završavale su se sa katastrofalnim odzivom građana. Što je, opet, političare uljuljkivalo u mišljenju da mogu raditi šta hoće i da im niko ništa ne može i ne smije. No sve ima svoju granicu izdrživosti. A onda su, ne shvatajući osjetljivost trenutka, političari odbili da razgovaraju s ljudima i umjesto toga poslali na njih policiju, da ih mlati i hapsi. I tad je naprosto eksplodiralo. I to više niko nije mogao zaustaviti. Niti kontrolisati. Kao kod nekih vrsta požara, jedino što je na kraju preostalo je da se sačeka da se požar sam od sebe ugasi.

Druga je priča „lovljenje u mutnom“, u toku samih protesta. Nažalost i u najgorijim situacijama ima onih koji zarad vlastitih egoističnih interesa, raspiruju već upaljenu vatru (ili je ne gase, iako bi trebali) i koji opštu tragediju koriste za vlastiti profit.